БИБЛИЈА – У СВЕТЛУ МОДЕРНЕ НАУКЕ

     Библија је завештање наших предака о свом искуству са сунчевим системом, принципом стварања Космоса и биолошког живота као сегмента и основе читавог Космоса. Ако се Библији приђе на прави начин, она ће нас наградити сазнањима до којих није дошла ни најмодернија наука.
     Када се ради о нашој далекој прошлости из области историје, астрономије, археологије или теологије, где се могу спознати принципи на којима се заснива биолошки живот, не бележе их ни уџбеници ни штампа. Када постоји овакав став светске јавности, онда религија прелази прећутно, јер свака има сопствени поглед на божанство и не жели да све сведе на законе физике. Ономе ко жели да спозна, остаје народ са својим предањима, јер је жудња за божанском ИСТИНОМ увек била присутна – онолико, колико и сами створени божански принципи. Биолошки живот није непрекидан ланац прогреса, већ има периоде - падања и уздизања. У периоду уздизања влада просвећеност, где се сакупља символистичка ознака, као предаја скривеног учења датог у самом стварању човечанства. Човек, као божанско биће, мора да одгаја хармонију свуда и у свему да би постао посвећен и научио да сам собом управља и схвати да је Велико Стварање на Земљи  огроман труд, јер је Бог чиста свест, која се ствара кроз биолошки живот. Истина је да човечанство постепено еволуира од нижег степена сазнања ка вишим достигнућима разума, а тим постигнутим силама знања овладаће природом. Ако имамо овакав приступ, онда можемо схватити да чуда не постоје. Оно што нам изгледа као чудо, није Божија благодет, већ резултат знања, а свака наука се на крају своди на васкрс и бесмртност.
     Староиндијском појму Бхага (успех, срећа, богатство) одговара исконска словенска реч – Бог. Човек се не сједињује с Богом кроз институције, јер је он сам божанско биће и његова честица. Сједињавање постиже сопственим радом уздизања свести, кроз веру и морално добро, као добро по себи.
     Већина  нас се чуди гледајући у небо, тражећи да схвати бескрај Васионе. Онтолози на више начина говоре о постојању, бавећи се често онтолошком редукцијом, али, за конструкцију принципа којима ћемо се бавити у овом тексту, довољно је што геометријски објекти постоје у чулном свету. У доба Њутна и Лајбница, на позорницу филозофије избила су питања: Да ли би време постојало и када се никаква промена не би дешавала? Да ли би простор егзистирао и када свет материјалних објеката, у којима живимо, не би постојао?
     Феномени с којима се срећемо у квантној механици требало би да нам буду опомена, јер постоји разлика између реалног и математичког простора и реалног и математичког времена. Спор око квантне механике, који је настао између Ајнштајна и Бора, водио се помоћу конструкције различитих мисаоних експеримената, а то је великим делом чисто филозофски. Када филозофија тражи место међу наукама, добија неемпириjски карактер, али, не значи да се филозофи обавезно баве неком трансценденталном стварношћу и да се у филозофији не наводе примери из научног искуства. Од Зенона, преко Сократа, Платона и Аристотела па до данас, такви примери су коришћени. Закон инерције отказује у случају електромагнетских феномена, а брзина светлости је константна и то се не може открити филозофским путем, али, код израчунавања просторвременских интервала мора доћи до специјалнорелативистичких конструкција и дилатација, јер је помоћу мисаоних експеримената задовољен први од услова да се изведе филозофско утемељење Специјалне теорије релативитета. 
     Свети Аугустин у својим Исповестима говори о хришћанину чији се дух пита о времену од небројано много година када је Бог оклевао да створи свет, који је најзад и створио. Према догми, време је настало управо Стварањем и оваквим питањима догма, сама себи противречи о годинама пре Стварања. Астрофизичари који прихватају теорију о великом праску, такође, долазе у противречност, јер, уколико је просторвреме настало великим праском, како објаснити транскосмичко пространство у ком се Космос шири? 
     На ова питања тражићемо одговоре кроз Библију и старо божанство далеке прошлости те у њима открити принципе стварања биолошког живота као сегмента устројства Космоса. Човек је у биолошком животу пало биће, или, несавршено биће и то можемо сагледати на првој страници Библије:
     Прва књига Мојсијева,  гл. 1: 1/24; гл. 2: 2/3/7/16/17/21/22; гл. 3: 4/5/7/22/24; гл. 4: 1;
     „У почетку створи Бог небо и земљу. А земља бијеше без обличја и пуста, и бијеше тама, над безданом: и дух Божији дизаше се над водом“.
     „Потом рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животиње и звијери земаљске по врстама њиховијем. И би тако“.
     „И сврши Бог до седмог дана дјела своја, која учини; и почину у седми дан од свих дјела својих, која учини“.
     „И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини“.
     „А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива“.
     „И запрети Господ бог човеку говорећи: једи слободно са сваког дрвета у врту;“
     „Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш“.
     „И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом;“
     „И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму“.
     „А змија рече жени: нећете ви умрети;“.
     „Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло“.
     „Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокве и начинише себи прегаче“.
„И рече Господ Бог: ето, човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло...“.
„И иза тога Адам позна Еву жену своју, а она затрудни и роди Кајна и рече: добих човека од Господа“.
     Размотрићемо речи из Библије и запазићемо да је човек од искона био обдарен знањем. Једино је питање начина формулисања чињеница. Из само неколико редова Постања спознајемо – принцип космичког закона, молекуларну биологију, филозофију, стварање историје, човеково место у природи и принципе човекове еволуције у биолошком животу. Тако је човек своја сазнања формулисао пре 6000 година. О Постању говоримо да је од пре 6000 година, јер се односи на период пре библијског Потопа (2344. год. пре Х), а налазимо га у истом облику и у сумерском епу - Гилгамеш. То значи да носи принципе, који се преносе кроз разне цивилизације, по свему судећи миленијумима.
     Када Библија говори о седам дана стварања света, упућује нас на принцип Космоса. Исту причу о стварању света налазимо и у епу Енума елиш, једино што 7 дана стварања, симболишe 7 плоча. На првој плочи се описује постанак Свемира и то је тај први дан стварања у Библији.
Закони који владају изменом вибрација од њиховог првобитног правца били су знани старим наукама.
     Формула космичког закона, ког су разрадиле старе школе, јесте  октава: - седмотонска музичка скала. У тој формули, период у коме су вибрације удвостручене, био је подељен у осам неједнаких корака. Осми корак понавља први с удвострученим бројем вибрација. У једној скали постоје – на два места  полу- степени: између нота – ми и фа и нота си и до. Линија вибрација на интервалу доживљава стрес и мења правац. Следећи интервал даје још јаче скретање вибрација. Овакво развијање сила са стресовима у интервалима доводи до тога, да последњи окрет може дати круг и наставити супротно од изворног. Овај закон објашњава због чега не постоје праве линије у природи. Вибрације светла, топлоте, звука, хемиjске и магнетске, такође, носе у себи исти закон. Ако у потпуности схватимо закон октава, добићемо објашњење целог живота и развоја феномена на свим плановима Универзума. Према Њутну, древни јудаизам је био спремиште божанског знања. Он је веровао да је део знања дошао до Питагоре, чију је „музику сфера“ сматрао метафором за закон гравитације. Ток Bасионе је остварен деградацијом непроменљивог – Апсолутног. Он ствара светове у самом себи и на тај начин започиње силазну октаву светова. Велика космичка октава до нас долази у облику ЗРАКА СТВАРАЊА. Велико Стварање почиње од ноте - си. Да би се испунио интервал између нота фа и ми – створен је биолошки живот. У религијама налазимо да је човек пало биће, и то је управо због овог принципа деградације Апсолута.
     Човек je, у биолошком животу, несавршено, раздвојено биће. Библија нам у начину стварања Адама и Еве говори о ДНК, и његова два раздвојена влакна у биолошком животу. Космичко савршенство су усаглашена два мушко – женска принципа. ДНК савршенство савршенства се састоји из два преплетена влакна, која су спојена преко четири базе: аденин, гванин, цитозин и тимин. ДНК има кристалну структуру и налази се у језгру сваке ћелије нашег тела и то у сланој води сличној као у океанима. Када Библија говори о духу који се кретао над водом, усмерава на ДНК и његов програм. Човеково крштење и зарањање тела у воду симболише ДНК, јер је наш задатак у биолошком животу да усавршимо и друго своје раздвојено влакно. У науци је познато да је ДНК биолошки компјутер. Свако влакно садржи у себи три милијарде слова, а свако слово је одређена вибрација. Склоп слова су реч, или  вибрације и зато Библија говори:
     Јеванђеље по Јовану, гл. 1: 1/2/3;
     „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“.
     „Она бјеше у почетку у Бога“.
     „Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало“.
     Из казивања закључујемо да се све састоји из вибрација и да човек словима (вибрацијaмa), сазданим у ДНК, прави свој запис. Зато нам Христ, у јеванђељу по Матеју, поручује: гл. 12: 37;
     „Јер ћеш се својим ријечима оправдати, и својим ћеш се ријечима осудити“.
     Из свега овога произилази да је савршени језик онај који има исто гласова колико и слова и да се на тај начин најбоље комуницира са божијим пољем (нултом тачком). Сваки глас је одређена вибрација, представљена једним словом. То је српски језик. Могли бисмо закључити да је тај језик основ у биолошком животу, дат у самом стварању и да су сви други језици његове модификације.
     ДНК, са прстеном на врху, јесте идеална антена за слање информација. Сваки молекул у Cвемиру и у нашем телу има јединствену фреквенцију, а вода је главни проводник фреквенцијског потписа молекула. Одмах морамо извести закључак да човек и Земља носе исти проценат воде (75%) и да то није случајност. Руски научници су открили да базе ДНК следе обичну граматику и имају задана правила као и језици. Ми смо сви део истог квантног поља, а брзина вибрације нашег енергетског поља одређује наш облик и све око нас. Да су у биолошком животу два раздвојена влакна ДНК, налазимо и у Лепенском Виру. Свако светилиште је грађено у облику два раздвојена влакна ДНК, са прстеном на врху, ког симболише жртвеник. Око жртвеника су постављена слова која, такође, упућују на ДНК. Комплекс као целина има изглед северног дела пресечене Земљине полулопте са два светилишта ван комплекса. Два одвојена светилишта представљају два сазвежђа кроз која, тада, Земљина оса није пролазила – сазвежђе Овна и сазвежђе Рибe. Документујемо илустрацијама.
     Само слово А, као почетни знак свих познатих писама старе и модерне цивилизације, има облик раздвојеног влакна ДНК са кругом (прстеном) на врху и сликовито симболише човека у биолошком животу. Човека као раздвојено влакно ДНК наши преци су клесали и гравирали. Занимљиво је осврнути се на проналазак у физици. Два атома која су била у истом молекулу, а затим раздвојена у следећем контакту – препознаће се. Из овог закона у физици произилази да ће свако од нас препознати своје раздвојено влакно, сјединивши се поново с њим, и постати савршено ДНК.
     Наш мозак је фокусиран на тродимензионалне информације и свака ћелија у нашем телу (од 75 до 100 хиљада милијарди) има своју вибрацију. Не постоје две ћелије са истом вибрацијом. Скуп свих тих вибрација чине електромагнетско вибрационо информацијско поље око нашег тела и то је наша свест.
     Човек, као раздвојено влакно ДНК у биолошком животу, има задатак да усаврши и друго влакно. Погрешно се схвата да човек,  својим усaвршеним другим принципом, постаје двополан. Усавршавањем другог принципа човеку се уздигне само свест тј. добија могућност на шест милијарди слова (вибрација) и шестодимензионалне информације. За разлику, што сада имамо могућност на тродимензионалне информације и три милијарде слова – вибрација. Човек је, и у „следећој димензији“ – човек – жена је жена, а мушкарац исто мушкарац. Једино његова висина и конституција мишића и костију може бити другачија, јер зависе од гравитационе силе Планете са које се уздигао. Колико ћемо бити високи зависи од брзине окретања Планете око своје осе. Окретање око осе је условљено гравитационом силом. Гравитација је, такође, условљена удаљеношћу Планете од Сунца. Брзина окретања Планете око своје осе решава и библијско питање препотопне дуговечности људи. Тада се живело по хиљаду година, јер, сразмерно брзини окретања Планете око своје осе, сразмерно успоравају и молекули водоника у нашем телу, а самим тим се успорава старење.
     Сва небеска тела привлаче се међусобно силама, које су утолико веће, уколико су замашније масе тих тела, а које слабе у истој мери у којој се повећава квадрат одстојања центра тих небеских тела. Силу која се шири од једног до другог небеског тела Исак Њутн је назвао – гравитационом силом. Гравитациона сила Планете формира наше ДНК, издужујући га или смањујући га, у зависности од удаљености од Сунца. У случају када Земљина оса пролази само кроз осам или десет сазвежђа, површине за везивање мишића су масивне и рељефне. Када Планета мења своју орбиту, (догодило се у библијском Потопу 2344. године пре Христа, доласком једанаестог сазвежђа Овна, и, 1495. године пре Христа у доба Изласка Јевреја из Египта, када смо добили дванаесто сазвежђе Рибу), мења се и гравитациона сила. У току доласка или одласка неког од сазвежђа, гравитациона сила обликује комплетан биљни и животињски свет (ново стварање), заједно са променом конфигурације земљишта Планете. Пример имамо на сопственој Планети, јер тако можемо доказати диносаурусе и висину људи од шест метара, а затим њихов изненадни нестанак. Такође, решавамо и проблем геолозима за километре и километре периферног скраћивања Земљине коре, јер радијално скупљање стена не може бити довољно да изазове тако уочени обим водоравног сабијања. Када Земља мења своју орбиту, онда владају закони квантне физике.
     Да су људи у периоду пре 11000 година, када је Земљина оса пролазила кроз десет сазвежђа, имали мастоидне мишиће и ширину цостае већу за 1/3 од данашњег човека, налазимо доказ у археолошком локалитету - Лепенски Вир.
     Академик Драгослав Срејовић, у својој студији Лепенски Вир, на стр. 247, каже следеће:
     „На све три мушке лобање површина за везивање мишића је рељефна и масивна; мастоидни продужетак је низак и здепаст...Међу осталим карактеристикама, треба посебно поменути величину опсега клавикуле и просечну ширину цостае, који су за скоро 1/3 већи него у данашњег човека...“
     По Ајнштајну и маса је релативна, јер што се ствар брже окреће, то је њена маса већа, те она постаје тежа. Електрони се у јаким магнетним пољима могу убрзати готово до брзине светлости, а маса им тада необично порасте.
     Да гравитациона сила формира биљни и животињски свет на исти начин као што лончар ради на свом колу, усмерава нас Библија и речи пророка Јеремије:
     Књига пророка Јеремије, гл. 18: 1/2/6;
     „Ријеч која дође Јеремији од Господа говорећи:“
     „Устани, и сиђи у кућу лончареву и ондје ћу ти казати ријечи своје“.
     „Не могу ли чинити од вас као овај лончар, доме Израелове? говори Господ: гле, што је као у руци лончаревој, то сте ви у мојој руци, доме Израелов“.
    На симболичан приказ гравитационе силе кроз рад лончара на свом колу усмерава и запис на папирусу египатског свештеника Ипувера, где се каже:
     „Земља се окренула као грнчарски лонац и била је велика катастрофа“.
     Свако је од нас преко сопственог ДНК везан с квантним пољем, Божијим пољем или нултом тачком, из које све произилази и у коју се све враћа. У нултој тачки је наш запис и Библија то зове Књига истинита. Брисање записа из нулте тачке изводи се искреним покајањем у срцу. Покајањем стварамо активну позитивну силу, која је наша акција и преко прстена ДНК шаљемо је нултој тачки где је наш запис. Враћа нам се као физички закон – реакција, бришући нам упућеном вибрациjом лош запис. Зато у религијама налазимо да Богу ништа не можемо прикрити. Када знамо да је вода најбољи преносилац вибрација, онда можемо разумети зашто се ДНК налази у води и закон акције и реакције преко ДНК.
     Нулту тачку у астрономији налазимо као тачку сингуларитета. Сингуларитет је једна врста границе – просторвреме, коју он одсеца у тренутку универзалног стварања. Из великог праска произашао је Универзум, који се може посматрати као стварање у случају голог сингуларитета. Када физика дође до бесконачности, онда теорија престаје, а простор нестаје заједно са свом материјом. Сингуларитет великог праска је граница за прошлу временску ивицу постојања. Када сунчев систем достигне стање максималне сабијености својих планета, уништава их мењајући им магнетна поља, угаоне брзине и доводећи цео систем до колапса. Потом „одскочи“, симулирајући велики прасак, који доводи до тачке голог сингуларитета. Тачку голог сингуларитета у религији представља „судњи дан“. Цео Универзум састоји се из циклуса и сваки циклус поседује коначно трајање, где га чека голи сингуларитет. Он је увек ту негде; го, присутан и чека тренутак да Универзум или планета доживе колапс. Након тога ступа на снагу Творац (несазнатљиви), који као на сваком почетку, покреће цео систем – уз већ постојеће законе и принципе.
     Када Библија говори да се не једе с дрвета знања добра и зла, усмерава нас да не улазимо у дијалектичке супротности. Оне су законитост и метод биолошког живота, где је смртност део принципа. Уласком у дијалектичке супротности, ми себе усмеравамо на тродимензионални свет. Дијалектика је свеобухватна законитост по којој се све дешава у биолошком животу. Да нема дијалектике, не би било филозофије, историје и других грана, које су одраз закона дијалектике. Дијалектика је пут саморазвоја апсолутне идеје. Многи филозофи, од Зенона, Сократа и Парменида, преко Аристотела, па до Хегела, бавили су се дијалектичким супротностима, дајући резултате – позитивне или негативне дијалектике.У Платоновом Пармениду сагледаћемо да Парменид прави разлику између Сократа и Зенона, јер се Сократ није сложио са Зеноном да се испитивање креће само међу видљивим стварима, и на тај начин отворио је врата једне „друге димензије“ постојања.
     Змија у Библији говори Еви да ће јој се у онај час када окуси од плода знања отворити очи и постаће као богови. Отварање очију спознајом знања је почетак коришћења разума, којим уздижемо своју свест. У јеванђељу по Јовану, гл. 3, 14; Христ нас на исти начин усмерава да се разумом, ког симболише змија, уздижемо:
     „И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба син човечији да се подигне“.
     Разумом ћемо спознати знање, а оно нас води ка усавршавању другог влакна ДНК и шестодимензионалним информацијама. Усавршено и друго влакно ДНК је уздигнута човечија свест, којом се иде у „другу димензију“ и то је вазнесење о коме говоре све религије. Због тога нас Библија својом симболиком усмерава, јер каже да човек спознајом знања постаје као Бог.  
     Човеково место у природи је очување биолошког живота у коме се изграђује и из којег ће се вазнети. Еп о Гилгамешу, такође, као и Библија усмерава нас да је човек створен од праха земаљског, јер се каже:
     „Кад чу Аруру, створи у мислима биће као што је желео Ану, бог неба. Она опра руке, узе блато и овлажи га својом божанском мајчинском пљувачком, обликова Енкидуа, створи јунака оживљеног крвљу и дахом..“
     Човек је биће створено од воде и минерала и храм божији. У њему ће обитавати енергија, уз чију ће помоћ уздићи своју свест. Када Ева добија свог првог сина Каина, означава тренутак почетка једног од циклуса у биолошком животу – продужењем врсте.
     Из Библије смо сагледали неке од принципа биолошког живота. Кроз старо библијско божанство да потражимо и принцип стварања биолошког живота, као сегмента принципа Космоса.
     У Карловачком родослову под насловом Историја в кратце о србских цареј налази се белешка: „...и вса србска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујте се;“
     О Дагону, као врло поштованом божанству наших предака, говори и Библија:
     Прва књига Самуелова, гл. 5: 1/2/5;
     „А Филистеји узеше ковчег Божији, и однесоше у Ебен-Езера у Азот“.
     „И узевши Филистеји ковчег Божији унесоше га у дом Дагонов, и наместише га до Дагона“.
     „Зато свећеници Дагонови и који год улазе у дом Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту до данас“.
      Дагон се јавља у документима акадске династије (23. век пре Христа), као распрострањено, значајно божанство. Његов култ је имао чврсту основу, јер је празнован као „божански краљ Земље“. За време прве вавилонске династије, култ Дагона је био поштован. За њега је Хамураби рекао „мој творац“. Халдејац Бероз је сматрао да је Дагон персонификација Оанеса, за кога се сматра да се појавио из Персијског залива. Многи научници сматрају да је Оанес донео човеку сва знања. Оанес је погрешно протумачен, јер везивањем Оанеса за воду и знање преци нам указују на човекову завршену кристализацију свести. Tада човек постаје шестодимензионалан тј. савршенство два принципа - ДНК. У Библији, савршенство два принципа је – Божији Син. Фигуру бога Дагона налазимо на вавилонским цилиндричним записима и на комаду скулптуре у Нимруду и Корсабаду.
     Стари српски родослови нису довољно коришћени и темељно проучени, па ни вест о идолу Дагону као родоначелнику Срба. Пољак Ханрих Кунстман, у настојању да докаже да Пољаци воде порекло са Балканског полуострва, задржао се и на белешци Карловачког родослова. У првом одељку своје расправе под насловом Uber die Herkunft der Polen vom Balkan, Кунстман поставља питање и тражи одговор „Шта значи Дагоме?“ Кунстман каже да је обожавање бога Дагона започето у земљама горњег Еуфрата, а занимљиво је да даље запажа да је име Дагона морало бити познато и у римским дунавским провинцијама. Када је реч о дунавској провинцији, надовезаћемо се на археолошко налазиште Лепенски Вир. Ту ћемо пронаћи бога Дагона пре 11000  година, што значи да је био уважаван и много пре земаља горњег Еуфрата и онога што нам говори Библија. 
     У студији академика Драгослава Срејовића Лепенски Вир налазимо скулптуру Дагона и следећи текст:
     „Данубиус – скулптура нађена у прочељу светилишта куће бр. XLIV (Лепенски Вир II). Ова риболика фигура била је фланкирана скулптурама од којих једна показује жену, а друга мушкарца, можда прамајку и праоца становника Лепенског Вира. Сам „Данубиус“ сматран је, вероватно за родоначелника целог људског рода“.
     Да бисмо открили зашто су преци поштовали Дагона, погледаћемо шта каже српско предање. Дагон је Дажбог, Дајбог, Дабиша, Дабоје и Дабо. Син је Сварогов и један од Сварожића, идентичних Сунцу. Дажбог је инкарнација белог хромог предводничког вука из периода анимизма и тотеизма. У народу је познатији као хроми Даба. Дајбога је код Срба „покрио“ Св. Сава и сматра се његовим наследником. Преко Св. Јована је кум људима и управља њиховом судбином.
     Осврнућемо се на усмено предање једног племена у западноафричкој држави Мали, који живе на ивици сахарске пустиње и називају се Догони. Догонски мит о стварању света садржи неке прастаре симболе познатих митологија других народа, па се мит може сматрати баштином човечанства. Сва знања код Догона су преношена усменим путем, али уз помоћ представа и симбола. Догони верују у божанску стваралачку силу Ама, који је покренуо свет. Њихова основна идеја је заснована на вибрацији ствари и општег кретања света као целине.
     По Догонском миту, процес стварања света је покренула божанска стваралачка сила, Ама. Процес се одвијао у бескрајном простору унутар јајета света, које је било подељено на две постељице – из којих је требало да се појави по пар Номоа, претходних образаца човека. Сваки Номо је био пар у себи и садржавао је два духовна принципа. Догодило се да мушки принцип није сачекао потребан период сазревања, који је одредио Ама, већ се појавио из јајета пре времена, без свог женског принципа. Спустио се у простор да створи свој сопствени свет, али овај неправилан поступак је покварио поредак стварања света, јер је биће било снабдевено само мушким принципом. Ово несавршено биће претворило се у животињу бледог лисца (Vulpos pallida), Јуругу, који се вратио на небо да нађе своју женску душу.
     Ама је желео да исправи грешку, па је из друге половине јајета створио двојно биће Номо, који је поседовао два принципа (мушки и женски). По легенди, Номо, угледавши своју мајку Земљу нагу, оденуо јој је сукњицу од биљних влакана, што је представљало Прву реч, поретка уређеног Света, који се пројектује као спирални талас. (ДНК, по свему судећи). Јуруга је желео да сазна снагу речи, да би створио свој свет, па видећи сукњицу мајке Земље, почини с њом инцест.
     Из српског и догонског мита можемо закључити да Дагон представља хроми принцип поретка света и да је родоначелник људском роду, јер је дао импулс биолошком животу. Такође, у Номоу препознајемо Оанеса или Божијег Сина човеково савршенство два принципа – ДНК.
     У Лепенском Виру, у прочељу светилишта куће бр. XLIV (Лепенски Вир II), риболика фигура фланкирана је скулптурама, од којих једна приказује жену, а друга мушкарца. То је доказ да се у Лепенском Виру неговало сећање на – Хромог Дабу (Дагона), као хроми принцип и мајку Земљу коју је оплодио.
     Сада ћемо поново отворити Библију и сагледати како нас упућује на начин Дагоновог стварања у биолошком животу. На два места у Библији налазимо исту причу о стварању света. Увек се појављује отац и три сина. Адам и синови – Каин, Авељ и Сет. После библијског Потопа, поново нам Мојсије понавља причу с Нојем, и његова три сина – Сем, Хам и Јафет. Исту причу налазимо и код Херодота: Историја I (књига четврта – Мелпомена, 5), 6) и 7), када говори о Скитима. Они су Херодоту причали о свом настанку као народа и Таргетеју, који је имао три сина: Липоксија, Арпоксаја и Колаксаја. Мојсије, говорећи да је Адам имао три сина, а не побијајући постојање других народа, управо говори о принципу стварања света из три семена и мушког хромог принципа – као оца (Дагона). Три сина симболишу три семена, из којих ће се развити свет увек изнова у тренутку промене гравитационе силе Планете, након катаклизме. Свако семе представља једну димензију и једну расу – белу, жуту и црну. Семе има у себи унутрашњу вибрацију и, пробијајући опну, креће се по путањи спирале, која означава очување материје, што рађа све видљиво и невидљиво.
     По Догонима, први покрети се одвијају у јајету света – адуно тал, у којем се налазе све клице света. По њима, Сиријус Б представља почетну тачку света. Он је оса целог света и без његовог кретања, ниједна звезда не би била на свом месту. За астрономију, Сиријус Б је звезда, која је завршила свој стеларни век и постала угарак – бели патуљак. Догонски свештеник каже: Бог је створио Дигитарију пре било које звезде. Она је светско јаје, адуно тал, неизмерно малено, а кад се развило, родило је све што постоји, видљиво и невидљиво. Спиралним покретима језгра, клице се развијају у седам сегмената. У овом казивању препознајемо принцип устројства Космоса. На исти принцип нас је усмерила Библија, а нашли смо га и у епу Енума елиш.      
   Потврду Догона о јајету света у ком се налазе све клице проналазимо у Лепенском Виру.
     Драгослав Срејовић: Лепенски Вир, стр. 141;
     „Велики облутак, постављен иза огњишта и усађен дубоко у тле испод пода, означава духовно средиште светилишта, а самим тим и центар микро и макро Kосмоса културе Лепенски Вир... Облутак стога лако прераста у симбол; он је уствари огромно јаје испуњено мноштвом енергије, бића и слика које теже да пробију танку љуску, да се осамостале и дођу на свет“.
     Уз помоћ Библије и народног предања дошли смо до спознаје до које модерна наука није успела и најмодерниjом опремом. Научили смо да су преци славили бога Дагона, јер он представља хроми принцип поретка света, уз чију помоћ настаје људски род из три семена. Дагона су преци представљали - као човека са телом рибе и везивали га за воду. У представљању бога Дагона, лако можемо закључити да бог Дагон даје импулс нашем ДНК у тренутку стварања биолошког живота и зато се појављује као родоначелник људском роду. Везује се за воду, јер се ДНК налази у води. Импулс бога Дагона, којим обликује биолошки живот зависи од брзине окретања Земље око своје осе, а она је условљена гравитационом силом Планете, која формира ДНК свим живим бићима на њој.
     Библија нас је упознала с принципима Космоса и биолошког живота. Показала нам да је човек раздвојено влакно ДНК и који му је задатак у биолошком животу. Уз овај текст биће приложен CD под називом – Библијске катаклизме и принципи Космоса, где се може сагледати да се читав Космос састоји у стварању ДНК на различитим нивоима и да је све перпетумобиле.

                                    
                                           ЛИТЕРАТУРА
 

1. Sveto pismo – Starog i Novog zaveta, G J. Danićić – Vuk Stef. Karadžić, izdanje britanskog inostranog biblijskog društva, Budimpešta, 1912.
2. Драгослав Срејовић: Лепенски Вир, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.
3. Херодот: Историја I, Матица српска, 1968.
4. Platon: Parmenid, Kultura, Beograd, 1959.
5. Aristotel: Metafizika, Kultura, Beograd, 1960.
6. Ksenofont: Uspomene o Sokratu, Kultura, Beograd, 1967.
7. R.Bošković: O prostoru, vremenu, relativnosti, Kultura, Beograd, 1956.
8. A. Bauer: Opća metafizika ili ontologija, 1894, drugo izdanje priredio S. Zimmerman, 1918.
9. G.W. F. Hegel: Dijalektika, Kosmos, Beograd, 1939.
10. Diogen Leartije: Život i mišljenje istaknutih filozofa, Kultura, Beograd, 1973.
11. Gilgameš, sumersko-babilonski ep, Veselin Masleša, IRO „Sarajevo“, 1985.

Аутор текста

М.М. Славица Шетина
064-400-17-03   slavicasetina@gmail.com